Nagrade (izvinite malo kasnim)

Poslednjih par meseci posle Nove godine bilo je  jako puno lepih nagrada. Neke od njih sam i ja dobila, ali zbog privatnih problema i obaveza nisam stigla da se zahvalim svim dragim blogericama koje su me počastvovale ovako lepom pažnjom. Puno hvala na divnim nagradama:

• Marini sa njenim čarobnim Blogom http://marimilocakedesign.se/
• Maji - čak 2 nagrade - mladoj vrednici  http://majinakuhinja.blogspot.com/
• Sonji sa prekrasnim kolačićima http://sonja-kolacici.blogspot.com/
• Olgici sa slatkim, slatkim Blogom http://slatkisvet.blogspot.com/
• Svetlani  sa zanimljvim receptima http://mojanoblica.blogspot.com/
• Zori koja mi je isto darivala dve nagrade http://zorinirecepti.blogspot.com/
• Marijana mladoj Blogerici kojoj odlično ide od ruke blogovanje http://marijaninaknjigarecepata.blogspot.com/

Sad bih trebala da vam napišem nešto o sebi, što je pretpostavljam i vama bilo teško... Svi mi sebe vidimo drugačije nego što nas drugi vide, zato ću vam pisati o onome kako ja vidim sebe. Prvo osnovni podaci ;) srećno udata, majka dve odrasle ćerke, starija dipl. farmaciju, udala se, radi i rodila ćerkicu koja je najlepši dar celoj našoj porodici i familiji u kojoj odavno nije bilo male dece... mlađa ćerka je dipl. na Likovnoj akademiji, za sada ne radi, ali se bavi izložbama i raznim kreativnim radionicama koje osmišljava za decu.

A sad kako ja vidim sebe: mislim da sam jako nežna, emotivna, druželjubiva osoba, nekad kao mlada volela sam dosta da se smejem, pa sam bila omiljena u društvu, sad me malo život zgazio i ne smejem se više, bar ne onako kao pre, uvek sa dozom neke sete i knedlom u grlu je moj smeh začinjen... A zašto....?

Pre šest meseci sam izgubila rođenog brata koga sam volela više nego sebe, kao da je sa njim otišao i deo mene, mog smeha, radosti... tuga će ostati za ceo život, a mi moramo dalje da živimo sa tom tugom i osećajem praznine u srcu koju je on ostavio... i depresija... sa kojom se borim od kad ga nema...

Jedino mi srce ispunjava radošću i srečom moja mala unukica koja danas puni 18 meseci, pa baka mora neki kolač da napravi u njenu čast... od tuge i depresije leči me osim milih ručica i cvrkutavog glasića moje SREĆICE, nežnost i razumevanje mojih ćerki, supruga i roditelja, i naravno na kraju moja kuhinja u koj često bežim kad mi je teško i kad ne želim da neko od njih vidi moju tugu, bol, suzu u oku...

Etooo... više ne mogu da pišem... ne vidim slova od suza, i izvinite drage moje blogerice ako sam vas rastužila ovim redovima... puno vas sve volim, i šaljem vam svima jednu prekrasnu nagradu, jer sve to zaslužujete!!!